среда, 10. мај 2017.

ПАР РЕЧИ О ПРОШЛОЈ ЗИМИ



Зима се одавно завршила, која је била са великим снегом и још већим минусом. Ове године температура се спуштала испод -25 степени, и јак ветар кога од милоште зовемо " микуљац " чинио је да изгледа још хладније него што јесте. Још увек се са тихом језом сећамо образа црвено - плавих од његових хладних удараца, и тог невероватног струјања ваздуха због чије брзине нисмо успевале да удахнемо, већ као рибе на сувом, отимале смо се са том величанственом стихијом о делић кисеоника, постајући сведоци своје сопствене немоћи и ништавности, као и величине Божије. У тим тренуцима, чинило се да та ледена стихија доиста може човека пренети са место на место, као што је целу ноћ превртала сметове, пребацујући их час на једну, час на другу страну, чинећи свако јутро другачијим и нестварнијим. Можда је баш због тога, Господ и уредио да будемо на овако неприступачном месту, доиста суровом у зимским месецима, како би смо и на своме телу осетили ту силину којом Господ све уређује, да схватимо да смо сви ми у милости и љубави Божијој...

Да, величина милости и љубави Божије је незамисливих размера, и ми је понекад само наслућујемо када размишљамо управо о нашем животу, који се одвија у оваквим условима и на оваквом задивљујућем месту. Када током зиме постанемо свесни реалности наше удаљености од света, када снегови достигну метарску висину а сметови постану још већи, и када путеви више не постоје већ само трагови дивљих животиња, тада се помоћ Божија на нама самима остварује, и оно што нам само по себи изгледа немогуће, сада је помоћу Божијом сасвим могуће. Манастири су скривена ризница љубави Божије, и у њима је човек ближи Богу уколико је даље од света, јер у свету људи имају утеху и помоћ кроз друге људе, а пустињском монаху је утеха помоћ и љубав Божија.

Почетак зиме - кањон Ресаве

Чуда Божија се дешавају и она су саставни део живота верујућих људи, она нису чудо већ милост Божија према верујућим људима. И наш живот у планини јесте чудо Божије, односно милост Његова према нама, недостојнима. Када посматрамо ствари кроз призму палог човечјег разума, који реално посматра ствари, никада се не би смо усудиле да дођемо на овакво место, обзиром да смо свесни своје слабости и немоћи. Али када посматрамо ствари кроз призму верујућег човека, који се узда и нада у помоћ Божију, иако свесни својих слабости усуђујемо се да живимо на оваквом месту, јер знамо да због наше преданости, помоћ Божија неће изостати. 
Наредне фотографије говоре о нашој протеклој зими, која је била тешка али и лепа, говоре о нашем животу који се сасвим нормално одвијао иако јако далеко од цивилизације и удобности која она пружа. Струје, као што знате немамо, али ове зиме нисмо имале ни воду, јер је агрегат којим покрећемо пумпу за воду заледио, тако да смо током свих зимских месеци ишле на извор по пијаћу воду, а за животиње смо топиле снег. Још једна отежавајућа околност је била та што је снег због великог минуса изгубио своју влажност, тако да смо у односу на количину снега добијале јако мало воде. То послушање је било целодневно, јер нам је требало дневно сто литара воде за животиње.  

Прилаз храму Светог Јована


Пртина
На путу ка извору

Крпље - неизоставан део зимске опреме, без којих не бисмо могле ићи на извор.
Висина снега је премашивала метарску дужину, док је уз помоћ крпљи
његова висина била до колена
На извору
Зимница за животиње - три пласта сена покривена дебелим слојем снега,
као чуварем свежег откоса прошлогодишњег биља



Ушушкани конак снежним покривачем
Топли дом наших кока

Иконопис



Млечни специјалитети - две врсте кајмака, од вареног и невареног млека, ситан сир за пите - торотан, и кремасти намаз - урда 

Са пуним ранчевима воде ка манастиру

Ослобађање дрва за огрев




Ткаље

Увек и свуда са верним псом - азијатски алабај

А сада изблиза - није тако страшан, као што изгледа ;)



Мама и теле ручају заједно


Петлић певач

Пустињска лепота

Иако је изгледало као да се зима никада неће завршити, пролеће је ипак стигло у наше крајеве. Стидљиви зраци сунца полако су освајали планину и својим још увек нејаким зрацима топиле су снег који није намеравао да оде. Дан за даном, све више и више дрвеће се ослобађало тежине коју је током целе зиме носило на себи. Ливаде су упиле сву белину снежних наноса и сасвим убрзо рашириле су своје наручје да нежно приме и дарују наше животиње својим младим, зеленим плодовима. Васкрс је био пред вратима, који нам је осведочила и сама природа. Из стања залеђености и мртвила, дотакнута топлином сунчаних зрака, одједном се пробудила и преобразила у сасвим ново рухо, потпуно животворно, које је својом лепотом и нас подстакло на дивљење и размишљање о Божијој творевини и устројству целокупног живота на земљи. Посматрајући природу, молимо се Господу Животодавцу, да и нас топлином својом дотакне и пробуди нас из стања залеђености и мртвила, како би и наше душе оживеле и припремиле се за живот вечни и бесмртни. Амин, Боже дај!

"Васкрсење Твоје Христе Спасе
Ангели певају на небесима
и нас на земљи удостој
да Те чистим срцем славимо"
Васкршња служба

Мати Игуманија Ефросинија за певницом са сестрама
Матушка Ефросинија са јеромонахом Максимом

Васкршњу радост увеличао је својим присуством
Његово Преосвештенство епископ Акакије
Христос Воскресе - Воистину Воскресе!



1 коментар:

ilija biculovic је рекао...

Ваши текстуални описи и запажања су тако лепи да се просто уклапају у визуелну Богом дату лепоту.Ја сам лично опчињен баш овим пределом који ми се од малена дубоко урезао у души.